Али пре него што дођемо до тог огромног
рата између Зевса и Хрона, новог и старог нараштаја богова,
постоји дугачка дигресија убачена овде. Хесиод нам приповеда
о доласку људских бића. Она се изненада
појављују у причи. Неки од нас, када читају овај део, могу да помисле - одакле су се
створили ови људи? Нема ударања у бубањ, нема звука
цимбала, нема изобиља реторика да најави: та-дам, ево стижу људи.
Једноставно су ту у Хесиодовој причи, појављују се
отприлике само како би обожавали богове. Срећемо их
у контексту жртвоприношења, обожавања богова. Мислим да
из овога можемо да извучемо пар различитих закључака.
За Хесиода, дефинитивно није велика ствар појава људи. Он сада приповеда причу о боговима.
Такође, смисао људских бића и њихове везе са светом јесте да одржавају поредак ствари. Они пружају
боговима то што богови желе, путем жртвоприношења. Прича
о људима почиње са личношћу Прометеја, у месту званом Мекона. О Прометеју сазнајемо путем
дигресије на генеалогију - код Хесиода је све повезано у генеалогију -
на генеалогију која се тиче Титана званог Јапет. Јапет има децу, Прометеј је један од њих, и Прометеј се увлачи на
неваљао начин у свештени ритуал који људи, који су једноставно већ ту,
обављају у част богова. Зевс је тамо, и бива сведок приношења жртви, а Прометеј прави две гомиле
животињских жртви. Једна гомила су само кости животиња
прекривене салом, како би деловале привлачније, а у другој
гомили је најодабраније месо, које прекрива кожама да би
га сакрио. Он пружа Зевсу прилику, каже му:
Зевсе, бирај шта ти се свиђа. Зевс бира ону која се цакли од масти. У Хесиодовој верзији приче,
Зевс није обманут. Он зна шта се дешава, али ипак
поступа као да не зна, да би могао да касније казни Прометеја.
Узима кости и прождире их а најсочнију парчад меса оставља људима да једу. Када људи читају ово кажу себи - ово је јако чудан ритуал. Зашто се ово дешава?
Јако чудна ствар коју треба објаснити. Међутим, ово је у ствари типични начин жртвоприношења
код Грка. Када Грци приносе жртве,
они ритуално убијају животињу, узимају њене кости, умотавају их у цаклећу маст, сагоревају их у ватри
и тако шаљу боговима. Они претпостављају да богови
воле тај дим, то је оно чиме им се угађа.
То је прича коју чујемо од Хомера. Хесиод даље развија
ову причу, и каже да цела та прича потиче од
првобитне преваре. Хесиод каже да је Прометеј заправо
покушавао да превари богове. Зевс није био стварно преварен.
Прометеј је покушавао да их превари, Зевс се направио да је све у реду и
узима гори део жртве а оставља најбољи део људима. Изгледа
да овде имамо пример људи који су приносили жртве,
то је био њихов уобичајени ритуал, и једног тренутка су се запитали,
знаш шта, зашто не бисмо боговима остављали само кости а добро месо
остављали за себе. Јел то океј?
У ово објашњење уграђена је нека врста остатака кривице, зар не, као да
је људима било потребно објашњење, зашто је у реду да се боговима дају само
кости а да се месо задржава за себе. Мислим да нам је Хесиод понудио
овде образложење овог ритуала, он користи мит да би објаснио
обичаје ритуала чији је смисао тешко разумети. Добијајући од њега ово предзнање,
ми сада можемо да окривимо Прометеја за све, тако да ти и ја као људи можемо
да наставимо своје обичаје жртвоприношења, да задржавамо
најбоље делове за себе а Зевсу дајемо кости, и тиме само понављамо оно што
се радило од прадавних времена, од првобитне преваре Прометеја.
Зевс је јако љут, и он одлучује да казни Прометеја. Најпре ће
да казни људска бића тако што ће да им украде ватру. Претпоставља се
да су људи имали ватру да би могли да приносе свештене жртве, па им је било
неопходно средство чиме да их сагоре да их принесу боговима. Зевс
узима ватру натраг од њих, и држи је даље од њих. Прометеј сада,
продужавајући са својим несташлуцима, умиљавањем долази до
Зевсове пећине и краде ватру стабљиком мирођије; затим је даје људима. Зевс је гневан и одлучује да
Прометеја осуди на вечну казну. Он шаље орла, Зевсову сопствену
птицу, да слеће и кљуца Прометеју јетру. Јетра поново расте да би птица
поново могла да се врати и да је покљуца. Прометеј је у вечним мукама тако
што му јетру кљуца птица а она затим поново израста. Он је један од тих чувених грешника
који чине нешто тако грозно да бивају осуђени на вечну казну. У Антици
их нема толико много. Прометеј је у јако малој групи.
Срећемо пар њих у подземном свету у Хомеровој Одисеји. Како
прича тече, казне се множе. Зевс није завршио са кажњавањем
када је реч о овој епизоди у Мекони и Прометејевом
покушају преваре. Он сада жели да казни људе.
Он ствара пошаст против људске врсте, како он то каже.
А то је женски род. Људска бића женског пола се стварају
како казна мушкарцима, у Хесиодовом изразито женомрзачком казивању,
из којег се види јака предрасуда код Хесиода. Он очигледно
стаје на страну мушкараца, и осуђује читав женски род тако што
их доводи у генеалошку везу са мушкарцима само као казну,
за безобразлук који се десио у Мекони. Из тога видимо Хесиодово
мишљење о женама. Нажалост, многи наши песници немају
толико богат и промишљен поглед на односе међу половима.
Хесиодово јако и узнемиравајуће мишљење, у самој сржи његове
Теогоније, је нешто што они које занимају пол и Антика треба
јако добро да погледају. После ове епизоде у Мекони, ове дигресије у којој се јављају људи,
сазнајемо о њима као о бићима која ступају у везу са божанствима
у контексту ритуала. Одавде се окрећемо натраг Зевсу, и чућемо како Зевс напада и побеђује претходни нараштај Титана.