У наставку ћемо да погледамо које су
идеје људи Антике имали о својим митовима Грци нису били само пасивни читаоци или
слушаоци сопствених митских прича, они су имали идеје о њима и покушавали
да открију какво је значење мита. Почели смо са неким раним идејама
о миту, погледали смо савремену енглеску реч мит и
многе противуречне идеје које она садржи. Ова прича постаје још богатија
када погледамо у прошлост и како су људи Антике посматрали
сопствене митске приче. После овог клипа пребацићемо се
унапред и погледаћемо ствари из Ренесансе и даље. А овде ћемо
да погледамо како су људи Антике гледали на своје митске приче. Видећемо да погледи нису једнолични,
да су међусобно врло различити и да имамо пуно различитих гласова. Почев од анонимног древног
коментатора рукописа, некога ко пише забелешке на
маргинама мита који чита. Овај мит везан је за једну личност о
којој ћемо доста да разговарамо, мит у коме се дешавају неке гадне
ствари, богови имају полне односе на јавном месту. И овај анонимни
коментатор рукописа, пишу на странама рукописа:
међу неким људима овакве ствари нису допуштене због приказивања
неприличности. Да заиста, ова права цензура као
став према овим митским причама је жива и здрава. Неки од
древних коментатора су јако скрупулозни око тога шта треба
да се прича а шта не треба. И постоји нека политика приличности
која је овде на делу, и којом жели да се осигура да ове приче, када се препричавају,
буду мало прочишћене, као што наш коментатор овде жели да се осигура. Друга
личност, Платон, који је живео од 429. до 337. п.н.е., велики филозоф Западне
традиције, имао је много сложених погледа на древни мит и на песнике
који преносе ове митове. Многи његови погледи се тешко
прихватају, јер Платон није био пријатељ песника. У својој Републици,
има доста различитих коментара у којима развија неке
своје идеје, и не вуче на нашу страну. "Оваква казивања су како непобожна тако и нетачна.
Даље, она су шкодљива за оне који их чују. Јер сваки човек ће бити
попустљив према сопственим греховима, ако је убеђен да су
оваква била, и јесу, дела богова." Платон поново коментарише исту
ствар коју је коментарисао наш анонимни коментатор рукописа,
о томе да богови имају полне односе у јавности, и он каже, побогу,
не можемо да наставимо са тим. Али приметите да је критика Платона
мало разгранатија од оне коју даје коментатор рукописа. Претходна је само о приличном
и неприличном, и бриге за то да неке од гадних ствари које се
дешавају делују скандалозно. Платон, уместо тога, усредсређује се на
погубан утицај који слушање оваквих прича може да има на људе, када они изграђују
вредности у својој култури. Дакле, овде, митови нису само
нешто што слушаш и забављаш се, или се чак вређаш.
Они су моћни. Они те обликују у личност каква јеси,
и обликују твоје вредности. Према Платону, имамо још једну
идеју, а то је да митови имају моћ да створе културу. Митови
имају моћ да створе културу. Још једна личност која претходи Платону
је [Ксенофан] из [Колофона], познат по многим својим сликовитим погледима.
Неки од њих се тичу мита, писао је у шестом и петом веку п.н.е.
и рекао нам ову малу мудрост: Смртници сматрају да се богови рађају
и да имају одећу, и говор, и тела као што су и њихова.
Етиопљани тврде за своје богове да су тупоноси и црни,
а Трачани за своје да су плавооки и црвенокоси. Али да
руке имају говеда и коњи, или лавови, па кад би хтели да сликају рукама, коњи
би цртали ликове својих богова као коње, говеда као говеда. Ксенофан овде
има прилично префињен поглед. Тако да, ако смо били
брзи да закључимо да су сви људи Антике веровали
у своје митове, па, побогу, не. Ксенофан је имао прилично
скептичан поглед. Он је скептичан према обличју
које песници дају боговима, да се богови приказују као људи,
и да ходају около у облику који личи на нас. Даље, он додаје, знате, то што се дешава у овим митским
причама је да ми Грци одражавамо на својим боговима
оно што видимо у себи. Ми правимо своје митске приче по
угледу на сопствене културне вредности. Ако бисмо имали друге етничке особине,
какве примећује код Етиопљана или Трачана, имали бисмо митске приче
које би одражавале наше етничке особине. И ово би се десило чак и у другим врстама. По
мишљењу Ксенофана, култура је та која гради мит. Култура
игра моћну улогу у обличавању врсте митова које људи
причају једни другима. Изврћемо примедбу Платона.
Спајањем ове две идеје, имамо прилично моћну узајамну
везу и примедбу у нашим рукама. Погледајмо још једну
теорију, од човека по имену Метродор из Лампсака,
који је живео у петом веку п.н.е. Није толико позната личност, али неке
од његових идеја су сачуване у коментарима и цитатима његовог дела, и овде је
сачуван један од његових чувених цитата: ни Хера ни Атина ни Зевс нису то
што они који им посвећују храмове и зидине мисле да јесу, већ
су то манифестације природе, и поредак елемената.
Агамемнон је ваздух, Ахил је сунце. Јелена је земља, Парис је ваздух,
Хектор је месец. А међу боговима Деметра је јетра,
Дионис је слезина, а Аполон је жуч. Дакле Метродор гледа ове приче и каже, знате, овде на први поглед
имамо бога који разговара са човеком, човека који разговара са богом,
бога који разговара са богом, као да некаква божанства лебде около и
започињу међусобно разговоре или права дела. У ствари, имамо
представе дубљих истина, које нас симболично уводе
у дубље скривене мудрости. И погледајте какве везе Метродор
успоставља када говори о коду који је у основи ове скривене мудрости.
Сва људска бића, у причама које га занимају, која воде порекло из Хомерове
Илијаде, имамо Агамемнона који је повезан са ваздухом, Ахила са сунцем,
Јелену са земљом, Париса са ваздухом, Хектора са месецом, дакле сви ови људи су
повезани са специфичним деловима природе, физичким свемиром. Даље,
делови, односи између људи и делова свемира не
морају да буду један на један. Агамемнон је ваздух, и Парис је
у исто време ваздух. Дакле односи могу да буду вишеструки,
од личности до особина свемира. А када погледамо на богове,
и на шта се они односе, њихова дубока скривена значења,
симболичке представе, јесу делови тела. Деметра
је јетра, Дионис је слезина, Аполон жуч. Дакле можда
је предлагао да, када говорите приче о људима, оно што
заправо референцирате су дубоке истине о неким особинама физичког
свемира око нас, и када причамо приче о боговима, заправо одражавамо
наше дубоке идеје о нашој људској природи.
Фасцинантна идеја. Нема Метродора да га питамо. Волео бих да имамо више његових дела,
не само ове мале фрагменте. Посматрајући
Метродорове погледе на свет, ово је јако позната школа древних
појмова о миту, која се зове алегорија. Метродор и многи други убеђени су 
да митови носе дубље, скривене истине. Они који су
тако мислили, спадају у школу древне алегорије, и када би
наишли на митске приче, они би себи говорили, добро, оно што је на површини
мора да је код за неке дубоко скривене истине. Разне врсте прича, разне врсте
значења се откривају и проналазе у овим митским причама.
Приче о свемиру и његовом облику, о времену, о моралу. Разне
врсте скривених истина су, сматрало се, садржане у овим богатим, моћним
текстовима, нарочито код Хомера. Антички читаоци волели су да читају Хомера
алегоријски и да проналазе скривене истине код њега. Сва ова
потрага за скривеним значењима може понекад
да нам иде на живце, јел да? Зато што неко може да каже, о гле,
овде постоји скривено значење, и овде постоји ово скривено значење.
Не враћате се аутору да га питате, да ли си намеравао ово или не?
У одређеном тренутку, неки људи су развили 
анти-алегоријску стратегију. Аристарх са Самотраке је
један од ових људи. Он је живео од 216. до 144. п.н.е.
Он је јако трезвен коментатор. Научнички тип, заинтересован
за дословни приступ митским причама. Он нам
је изнео гледиште које је забележио каснији коментатор који је сажео
његово гледиште на следећи начин: Аристарх је сматрао да читаоци митова
не треба да схватају оно што песник говори, извините, треба да схватају оно
што песник говори више као легенде, према песничкој лиценци, а не
да се узнемиравају о томе шта се крије изван онога што говори песник.
Дакле Аристарх говори, престаните да покушавате да пронађете све те
скривене истине тамо. Уместо тога, видећете причу у којој, због песничке слободе, песници
стварају преувеличане представе, али немојте да стално трагате
за некаквим скривеним мудростима. Дакле Аристарх нам даје поглед који
описујемо као прилично дослован и изразито
анти-алегоријски. Најзад међу овим древним гледиштима,
жели да бацимо поглед на Евхемера. Он живи у четвртом и трећем веку п.н.е.
и ево још једног примера сажетог излагања идеја једног аутора код
познијег аутора. Опстали су само мањи цитати Евхемера, а овај сажетак нам
помаже да стекнемо представу о њему. Богови су, речено нам је, земаљска
бића која су стекла бесмртну славу и част због својих дарова човечанству.
О овим боговима, многе и различите приче предали су нам
писци историја и митологија. Евхемер је сматрао да приче које
чујемо јесу заправо засноване на стварним историјским личностима.
Ове приче о историјским личностима причају се и препричавају све
док они не постају обожени. Они постају богови приликом
препричавања, и отуда потичу митови. Стварне и историјске личности су
у позадини сваке од ових митских личности. Са временом
евхемеризам и алегорија су две најистакнутије теорије
које опстају, видећемо, током Средњег века,
а затим у следећем делу, погледаћемо шта се дешава у Ренесанси и касније
када људи покушавају да обухвате ове чудне, дивне приче. Али
током Средњег века, алегорија и евхемеризам су идеје које заиста
имају највећу тежину.